-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić
Pre­li­je­će­mo se u sta­di­ju­mu u ko­jem svi­jet vi­še ne­ma svo­je mje­sto, flu­id­no po­ve­zan u br­zi­ni svje­tlo­sne ras­pr­snu­to­sti, kao ato­pos, unu­tar se­be, ta­ko­đe, ne nu­di mje­sto, pa­ra­lel­no s ka­pi­ta­lom ko­ji se ne­pre­sta­no sa­mo­i­zmi­šlja za­hva­ćen bez­gla­vim tr­ži­štem, svi­jet je (ono što pod ti­me pod­ra­zu­mi­je­va­mo, a što iz­mi­če pre­ci­znom ime­no­va­nju) na­gnan na sa­mo­po­sta­vlja­nje: isre­di­šten, iz­vr­nut i uvr­nut u on­to-teh­no-po­sta­vu, pro­la­zi se u vir­tu­al­noj mre­ži za­sle­plju­ju­ćih, de­struk­tiv­nih bli­ce­va. Mre­ža je ta­ko se­kun­dar­ni udar sli­ke ko­ja se sa­mo u kli­ku us­po­sta­vlja/is­kop­ča­va, raz­vi­ja i za­tam­nju­je...
Kraj ka­kav se iš­če­ku­je ni­je mo­guć, bu­du­ći da smo na­sta­ni­li pro­stor pra­zni­ji od pu­sti­nje. „Po­što se još ni­je do­go­dio, a mi osta­je­mo uhva­će­ni na kra­ju vre­me­na u ko­jem je ka­ta­stro­fa svu­da, a apo­ka­lip­sa ni­ku­da, mo­gli bi­smo ka­za­ti da ži­vi­mo u epo­hi neo­stva­re­ne ka­ta­stro­fe.“ (Mark Fe­der­ston)
Isto se do­ga­đa i na rav­ni fan­ta­stič­nog ka­pi­ta­la ko­ji ži­vi na ra­čun če­ru­pa­nja sop­stve­nog le­ša; vir­tu­a­li­zo­va­ni, ne po­tre­bu­je­mo od­raz, sjen­ku, ras­pro­stra­nju­je­mo se na sve bes­te­žin­ske stra­ne (iz sa­mih se­be u sa­mi se­be, po­put cr­ne smje­se ka­kva je uni­ver­zum!), u sta­nju ap­so­lut­no za­vo­dlji­ve de­ma­te­ri­ja­li­za­ci­je. – Kraj ne­će na­stu­pi­ti, jer ne­ma šta da okon­ča!
Ka­ko nas stvar­nost uspo­ra­va, po­sta­vi­li smo je po stra­ni (vri­je­me ne do­no­si bu­duć­nost, kao što se ni­kad ne kre­će­mo u pro­sto­ru, i ap­so­lut­ni ne­sklad je­ste je­di­ni na­čin da se bi­va po­lo­vič­no unu­tar/iz­van), i do­ga­đa­mo se u ono­me što se ni­čim ne mo­že po­tvr­di­ti, što ne­ma gra­ni­cu, tlo, od­raz, ono-ni­je ali se od­vi­ja, kao od­raz u od­ra­zu od­ra­za bez pla­no­va. Otud stvar­nost ne­ma ko da do­če­ka, dok ona ne­ma šta da otje­lo­tvo­ri. Taj ne­pod­no­šlji­vi pre­sing pra­znog, du­bo­ko po­ti­snu­tog, so­bom su pri­vid­no oslo­bo­di­li me­di­ji, shi­zo­fre­na in­for­ma­ci­ja za­ki­nu­ta bi­lo ka­kvog sa­dr­ža­ja. Ekran ne do­zvo­lja­va za­stoj: gla­dak i pre­le­tan, pre­ba­cu­je nas s kra­ja na po­če­tak do­đa­ja ko­ji ni­kad ne tu­ma­či­mo, tek ga u pro­la­zu štri­ki­ra­mo per­cep­ci­jom ko­ja ci­je­pa u, i pre­ko, spo­lja­šno­sti. Bi­ti zna­či – pro­ći se i sa ne­shva­tlji­vom la­ko­ćom sve su­mi­ra­ti i ni­šta od po­nu­đe­nog ne do­ta­ći. Mi se in­for­mi­še­mo tek uko­li­ko na­sto­ji­mo da se is­pra­zni­mo...
Sa­vr­še­no bi­lo ko­je je­ste fo­to­gra­fi­ja, sa­da se mo­že pri­mi­je­ni­ti i na ka­pi­tal: on po­sto­ji, ali ne ov­dje ni ta­mo, ne­go kao što je to slu­čaj sa fo­to­gra­fi­jom, pri­je sve­ga ra­di se o po­sto­ja­nju iz­van stvar­no­sti. Vir­tu­al­no je pod­jed­na­ko ne­ga­ci­ja ovo­stra­nog kao i ono­stra­nog. Obez­do­mlje­ni, kroz nas se pro­jek­tu­je bes­pred­met­ni ha­os.
Vri­je­me je da se ova­ko po­sta­vi stvar: svi­jet-iz­van-svi­je­sti! Obez­bi­će­na pra­zni­na u ko­joj se pre­me­će­mo, ni­ po ­če­mu još ne pred­sta­vlja kraj, glas Ot­kro­ve­nja i sce­na apo­ka­lip­se ko­ja je duh vre­me­na i tač­ka na sve žan­ro­ve. Na­pro­tiv, ni­čim vi­še ni­je mo­gu­će za­vr­ši­ti ovaj sce­na­rio po­sto­ja­nja ko­ji se, na­pro­sto, iz­glo­bio, i kao ta­kav slu­čaj iz­gu­bio; eg­zi­sti­ra­ju­ći od smr­ti, to je ne-sta­nje. Ne­sta­ja­nje sa­mim tim tu­ma­či­mo kao gest mi­lo­sti!
Br­zi­na ko­ja je pro­šla kr­oz sa­mu se­be, sli­ka ko­ja se raz­vi­la na sve stra­ne i ko­ju vi­še ne­ma šta na­sta­ni­ti kao pred­sta­va, svje­tlost ko­ja se po­sre­di­ni ra­sje­kla i ras­pu­kla sve dok ni­je sra­sla u blic – to je ha­o­smo­go­ni ko­smos ko­ji ni­je do­vo­ljan da u se­bi sva­ri, i na­zad po se­bi i pre­ko se­be sve iz­blju­ne kao ma­te­ri­ju... – (Šta ako je Bog ni­šta dru­go i vi­še do pre­sli­ka­va­nje, bes­kraj­na re­pe­ti­ci­ja ne­svje­snog, iz­vr­tlo­že­nje? Tam­na stra­na dis­kur­sa či­ni se ka­ko ne­kad kra­je­vi­ma pi­pa­ka na­pi­pa tu iz­vanj­kost či­ja či­sti­na sve le­di i pre­sta­je. Kao što je smrt pre­ko­ra­če­nje sna. – I, je­ste, slu­đe­ni smo sta­njem obes­tva­re­ne svi­je­sti, u pla­zma­tič­noj nar­ko­zi ko­ja je pri­kop­ča­na na je­dan pre­gled­ni uni­ver­zum pro­gra­ma ko­ji ni­šta ne emi­tu­je.)
U stvar­no­sti bez for­me i zna­ka (u sek­su­al­no­sti iz­van fan­ta­zma ko­ji je ne­u­mo­lji­vo pre­ci­zan, de­sti­lo­van i ope­ra­ti­van), ne-sta­nje pre­tra­ja­va, u to­me je sva skri­ve­na su­šti­na ko­ja una­pri­jed ot­kri­va be­smi­sao, i da se ne bi­smo osje­ća­li ap­so­lut­no pro­ma­še­nim (svo­de­ći se na oma­nu­le eks­pe­ri­men­te po­pi­sa­ne i od­lo­že­ne u pla­sti­fi­ci­ra­nim te­gla­ma) tra­ga­mo za efek­ti­ma nad­na­rav­nog ko­je iz­mo­žda­va i bez­bol­no se pri­hva­ta u du­plom ni­šta.
Vri­je­me ne do­no­si kraj, on je, uvi­jek već, u sr­cu do­ga­đa­ja (za­i­sta, mo­gu­će je sa­mo (ne)po­sto­ja­nje kra­ja), i sa­mo za­hvlja­ju­ći nje­mu ne­što se pro­tiv­no se­bi kao iz­ra­sli­na re­ge­ne­ri­še u raz­la­plje­nu te­či­nu...